Da na fakultetima bude više studenata sa posebnim potrebama potrebno je prilagoditi – i nastavu i udžbenike. Zakonom predviđeno, ipak, u praksi nije uvek realizovano. Najteže je onima sa oštećenim sluhom, jer na fakultetima Beogradskog univerziteta nema tumača znakovnog jezika jer nije rešeno ko ih plaća. Zbog ovih i drugih prepreka, među gluvima u Srbiji, gotovo da nema visokoobrazovanih.

Koliko vas zna znakovni jezik – malo. Šta biste uradili da vas gluva osoba zamoli za pomoć ili neku informaciju – verovatno ništa, jer je ne biste razumeli.
To znači da ne umemo da komuniciramo sa oko 14.000 ljudi koliko, prema podacima Saveza gluvih i nagluvih, u našoj zemlji koristi srpski znakovni jezik.

Samo je desetak uspelo da završi fakultet. Retko upisuju ono što žele, već ono čime gluvi mogu da se bave.

Mihailo Gordić, potpredsednik Gradske organizacije gluvih Beograda ističe da obrazovanje gluvih nije na adekvatnom nivou, a da bilingvalno obrazovanje ne postoji.

"Kada je reč o visokoškolskom obrazovanju, ne angažuju se tumači za srpski znakovni jezik. Mali broj gluvih osoba je uspelo da, uz podršku porodice, ili samostalno, ukoliko koristi aparat, završi fakultet ili da upiše, najčešće neke vizuelne smerove. To su uglavnom likovne umetnosti, dok se za društvene nauke retko opredeljuju", objašnjava Gordić.

Kompletan prilog možete da pogledate na portalu RTS-a   > > >